INTERVJU - Majinih devet EP: Proslava 40. rođendana i zlata na Šanzelizeu bio bi najlepši mogući kraj

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Brisela)

Raduje se svakom osvojenom poenu kao malo dete. Ima motiva protiv svakog protivnika, kao da iza sebe nema više od 300 mečeva u nacionalnoj opremi. Posebno je inspirisana kad izađe na megdan onim najjačim svetskim odbojkaškim silama. Osvojila je toliko medalja - da je i njoj samoj nekada teško da ih pobroji. Sva ta odličja u reprezentativnom dresu možda čak imaju i manju vrednost od činjenice koliko dugo ona traje... Kapiten je nacionalnog tima, živa legenda sporta u Srbiji. Ne samo ženskog, ne samo odbojke, već generalno. Napunila je u avgustu 39 godina, ali još nije na terenu rekla poslednju reč. Nije teško pogoditi da se radi o Maji Ognjenović.

Večeras će sa saigračicama pokušati da uđe u novo finale Evropskog prvenstva. Protivnik u polufinalu je selekcija Holandije, a početak je zakazan za 20.30 časova. Dan pred ovu važnu bitku trofejna igračica je u razgovoru za Mozzart Sport prevrtela film i prisetila se devet kontinentalnih šampionata, na kojima je učestvovala počevši od 2005. godine.

"Nisam mogla da zamislim da ću igrati na devet EP. Da se vratim na 2017. godinu, kada sam se napravila važna i rekla da mi je dovoljno i da neću više, a evo sad deveto... Ja kažem Vanji Bankoviću da ne mogu da završim sa devetim, kakav je to broj, treba deset da bude okruglo. Ne znam da li neka igračica ovde u Briselu ima devet učešća. Kaže mi fizio Toni: "Nisi najstarija, drugi dizač Španije ima 44 godine". Ja reko: "Dobro Toni, ne preteruj, ne pokušavaj da me utešiš, vidim ja sve". Nema niko ovde mojih godina, znala bih po generaciji. Veliki broj, lep broj, ali kada se osvrnem, ili evo sad kada pričam sa tobom, ne mogu da kažem da je zastrašujuće i da plaši, imponuje mi. To je broj za poštovanje, ali mislim da je malo i dosta. Ako se sve završi kako treba, ne bih igrala deseto. Ali, opet da se vratim na 2016. kad sam dala neke prognoze, najave... Ne znam stvarno, ne znam šta nosi dan, šta nosi noć. Toliko svega je tu bilo i uspeha i neuspeha. Ovo sad je neki ciklus, ako se završi na pravi način - volela bih da to bude stvarno to. Pre dve, tri godine kad sam rekla da ću slaviti 40. rođendan i zlato na Šanzelizeu - oni se svi oko mene smejali. To bi stvarno bio najlepši mogući kraj. Mada, koliko god znala da će da proleti vreme i da će da dođe bukvalno za dva meseca, baš mi je sad daleko. Ipak, živim u trenutku, a imamo i kvalifikacije. Iako svi smatramo biće OI, dodatno pozivam na oprez, jer iako smo favoriti i očekuj se od nas - mislim da uvek preskačemo tri koraka. Pričamo o zlatu u Parizu, a nismo se ni kvalifikovali. Pritom taj kvalifikacioni turnir je jak, ima još tu koraka...", ispričala je Maja na početku opširnog izlaganja u hotelu Van der Valk u blizi briselskog aerodroma, gde su smeštene sve ekipe.

Što je starija - to je njena veza sa odbojkom jača. Jasno je to i onima koji je površno prate. Čini se da je iz godine u godinu sve zadovoljnija na terenu i da više uživa nego u nekim mlađim danima...

"Imam utisak da sa svakom novom sezonom sa reprezentacijom sve lakše. Kad se vratim na finale Lige šampiona koje je bilo pre četiri meseca i uporedim sa ovim sada - razmišljam šta sam ja igrala tamo, imam utisak da je ovo sad tri puta bolje. Ja se tako osećam, neke stvari koje radim, pitam se kako nisam mogla pre tri meseca. Neki fenomen... Ja kad se setim Beograda 2021. godine. Stvarno retko gledam utakmicu, sem kad nešto izgubimo, pa nisam zadovoljna svojim performansom, onda obavezno pogledam. Ali, kad se setim svoje igre u Beogradu i ovde - meni sad deluje da sam nivo iznad. Neskromno će da zvuči... Osećam se mnogo bolje. Neke stvari koje mogu da uradim, tada nisam bila ni blizu. Ne mogu da budem ni toliko samokritična pa da kažem da sam u Beogradu bila totalno nezadovoljna. Bilo je to OK, ali ovo sad mi deluje "vau". Tako da...".

Zbog svega toga što je navela i dalje ne smatra da je vreme za penziju. Zna koja joj je glavna želja sa reprezentacijom, a i na klupskom planu ima sigurno još toga da kaže...

"Uživanje mi je, to ide od nekog unutrašnjeg zadovoljstva pre svega, a onda i od te želje, moje potrebe konkretno za nekim dokazivanjem. Meni je mama rekla jednom, tad sam zastala, jer nisam očekivala da će ona dotle da dobaci. Kaže mi: Kome se ti više dokazuješ? Onda mi je to i Danilo jednom rekao isto. Stavim prst na čelo i pitam: Kome se ja stvarno dokazujem? To je u prirodi ljudi, naravno. Ali, razmišljam - toliko dugo trajem, tu sam, igram. Ne mogu reći da sam imala karijeru iz snova, ali ne mogu da budem nezadovoljna. Klupskom pričom naravno manje, ali reprezentativna - dobro je, zadovoljna sam. Shvatila sam da se dokazujem sama sebi. Priznala sam to sebi... Kome da se dokazujem? Kojim trenerima kad su postali mlađi od mene, koji treneri više mene da prate... Neki stariji koje znam i koji su me trenirali, znam koliko me cene, svrstavaju me u sam vrh. Ajde ovi mlađi pretpostavljam da prate moj lik i delo. Tačno se dokazujem sama sebi. Ja probijam svoje granice, limite - zašto? To samo ja znam. A ima i onaj deo gde vam to toliko uđe u krv da postane bolesna zavisnost. Nije isto kad je neko u Španiji drugi dizač, pa manje igra, ima 44 godine - a ovo kad si na vrhu teško je da se prestane, jer te uvek vuče i vidiš da možeš. Što bih ja sad prestala kad vidim da imam motiv, imam snage, osećam se dobro. Taj osećaj da mogu sve - to je neprocenjivo. Da ja u bilo kom momentu ujutru primetim da se mučim, da imam bolove... Ja sve što zamislim, mogu da sprovedem u delo. Time se ja vodim... Svi kažu: Ajde, dosta. A meni to predstavlja zadovoljstvo, i dalje idem na svaki trening srećna, svaku utakmicu dočekujem sa podjednakim nestrpljenjem što bih prestala. Ne vidim razlog".

Iako ćemo je još gledati na terenu, jedno oblačno jutro u Belgiji, dan pred veliko polufinale, bilo je pravi trenutak da se Maja podseti svih evropskih prvenstava koje je igrala. Ovo sada je deveto, a prvo je bilo pre čak 18 godina! Kako je sve to izgledalo pričala je veoma detaljno i u nekom pomešanom tonu - smanjivale su se sreća i tuga, radost i razočarenje. Zna se da od prvog dana svoje karijere sve doživljava emotivno, pa je takvo bilo i njeno izlaganje...

Prvo EP 2005. godina - sedmo mesto

Sve je počelo 2005. godine, kada je Maja Ognjenović sa nacionalnim timom otišla na prvo Evropsko prvenstvo u Zagreb. Tamo je ženska reprezentacija zauzela sedmu poziciju, a u poslednjem meču razigravanja pobedila je Hrvatsku - 3:0.

"Ne mogu da kažem da smo otišle sa prevelikim ambicijama. Takav je bio neki moj utisak, možda jer sam tek krenula. To mi je bila druga godina u reprezentaciji, pa valjda nisam ni znala šta me snašlo. Neke loše uspomene imam... Domaćin je bio Zagreb, pamtim da je još bilo - tačnije mislim da to valjda nikad neće prestati - da su govorili da ne izlazimo iz hotela, da se ne vidi oprema, da se ne vidi zastava, da se ne vidi da smo iz Srbije. To su bili neki saveti. Obično znam da ljudi kad idu u te delove dole gde je bio rat, negde to i danas važi. Meni je ostalo i dalje urezano. Stvarno sam bila mala, nije mi ni padalo na pamet da negde izlazim. Pamtim i slomljen prst dva dana pre nego što smo krenuli. Nosila sam neku ortozu, pa je i to bilo neko kilavljenje. Ali, igrala sam sve vreme. I onda mi je to pozitvnija strana jer tad nije bilo uobičajeno sa 21 godinom da dobiješ takvu ulogu, sad je to malo drugačije. Ali, tad je okosnica ekipe bila iz Zvezde, tako da sam mnogo saigračica znala iz kluba. Što je najgore sećam se da smo sa nekom ne najsjajnijom igrom opet imale šansu da prođemo. Nije to bio potpuni debakl, ali nije takmičenje kojeg se sad sećam sa ne znam kakvim uspomenama. Imam u memoriji i hotel i salu, nije baš da ne pamtim, s obzirom da je prošlo 18 godina - imam neke slike".

Maja sa Slađanom Erić i Natašom Krsmanović - 2005. godina (MN Press)

Drugo EP 2007. godina - srebrna medalja

Na narednom kontinentalnom takmičenju Srbija je u polufinalu savladala jaku Poljsku - 3:0, a potom izgubila od Italija u duelu za zlato.

"Samo dve godine je prošlo, a bila je ogromna razlika u igri. Na SP 2006. smo osvojili bronzanu medalju - pa sad ne mogu reći da je ovo EP bilo baš na krilima tog uspeha... Ali, mislim da je to dalo neku sigurnost jer je ekipa bila ista, nije se tu ništa značajno promenilo. Svakako da jedan tim može za dve godine da sazri. Baš smo igrale neverovatno. Pričao je i Terza često... Pobedile smo dva puta Poljakinje, a one su u tom momentu bile ekipa snova. Igrale smo i sa Italijankama. Ma ceo turnir smo bile fantastične. To sve dobro pamtim, jer je bilo uspeha. Isto se sećam hotela, selidbe, isto su bile zemlje Beneluksa. Pamtim mnogo naših navijača - verovatno jer smo se tad pojavile, pa ljudi kad čuju da igra reprezentacija žele da dođu. Imam prelepe uspomene. Bila sam mlada, neiskusna. U finalu je bilo oscilacija, nije bilo lako. Nama je to bilo prvo finale - tu je bio adrenalin i naboj, kakav se kasnije ne poznaje. Znam sad kad igramo finala, pamtiš sve što se u prethodnim dešavalo, spreman si... A kad igraš prvi put, onda nemaš predstavu šta te čeka. Bila je utakmica za anale ženske srpske odbojke, stvarno vau".

Jovana Brakočević Kancijan i Maja Ognjenović - 2007. godina (MN Press)

Treće EP 2009. godina - sedmo mesto

Sledeće evropsko prvenstvo nije bilo srećno po našu selekciju... Ponovo je osvojeno sedmo mesto, kao i četiri godine ranije.

"Bio je to korak nazad. To sam baš tragično shvatila... Mi smo godinu ranije otišle na OI, tamo jeste rezultat izostao - ali cilj je bio da pre svega odemo. Došlo je malo i do smene, promenila se ekipa. S godinama valjda postane selektivno pamćenje, setiš se samo lepog, a manje lepo brišeš. Sa ovog takmičenja baš nemam lepe uspomene, ceo turnir je bilo neko mučenje - kao kroz vodu da idemo, kao moranje. Nismo bile spremne, nije to bilo to. Drugačije kad je tim spreman pa naiđeš na dobrog protivnika, pa nije čudno ni da izgubiš u četvrtfinalu. Ali ovo je baš bilo bez veze. Nismo bile spremne za nešto više".

Maja Ognjenović 2009. godina

Četvrto EP 2011. godina - zlatna medalja

Najlepše trenutke u dotadašnjoj karijeri Maja Ognjenović je doživela na Evropskom prvenstvu 2011. godine - kada je Srbija pred domaćim navijačima u prestonici uzela titulu.

"Tu nismo imale prava na bilo šta osim zlata. Igralo se u Beogradu... Sad kad pravimo ovu retrospektivu pa kažem 2005. ništa, pa 2007. srebro, 2009. ništa, pa 2011. bi trebalo nešto. Nije ni to jednostavno, kad se uspesi nižu u kontinuitetu imam utisak da je lakše. A ovako dole-gore nija jednostavno. Devojke koje su 2009. dobile neku ulogu, tačno su za dve godine sazrele i stasale kao igrači za nešto više. Igralo se kod nas - bilo je mnogo ljudi... A finale meni je bilo neverovatno. Ženska odbojka jeste tada krenula da niže uspehe, ali bilo je upitno da li će se tako pratiti. Atmosfera, naš polet i želja... Nemice nisu bile rival za finale, iako su imale dobru ekipu. Sećam se da je igrala Anđelina Grun - ona je bila jedna od top tri primača u Evropi. Bile su dobre, mada nisu na nivou Italije ili Poljske sa prethodnih EP. Opet pet setova - ne mogu da osporavam nešto, kad me rezultat opovrgava. I igranje i trubači - potpuni delirijum. Sećam se mog sestrića koji je istrčao na teren, imao je dve godine... To mi je takmičenje koje nikada neću zaboraviti. Bile su one sve Terzine anegdote sa pasuljem, Jelena i ja koje jedemo punjene prženice na dan finala - neke stvari koje idu po strani kad pitaju za zanimljivosti. Bilo je emotivno, svi moji ljudi su bili tada u "Pioniru". Porodica, prijatelji... Sad se uvek obradujem kad neko može da dođe da gleda, znači i jedan drug, drugarica, prijatelj na tribinama. Sad mi roditelji ne dolaze, dolaze brat i sestra. Tamo su bili svi i to je jedino takmičenje na kom je sve bilo kompletno kako sam želela".

Maja slavi sa saigračicama evropsko zlato 2011. u Beogradu

Peto EP 2013. godina - četvrto mesto

Nisu naše devojke uspele da održe kontinitet osvajanja medalja, stigle su 2013. do polufinala, ali su završile takmičenje na četvrtoj poziciji posle poraza od Belgije.

"Jaoj, to je bilo užasno. Najgore kad si blizu. Desila se Belgija, uz svo dužno poštovanje... I tu godinu pamtim po Gran Priju - umoru, odlascima, dolascima. Nije mi ostalo u lepom sećanju iako Berlin obožavam, salu pamtim savršeno, moji bili tu. Sve se namestilo i na kraju četvrto mesto. To je bio prvi put da sam roditelje molila da dođu da gledaju u inostranstvu. Baš sam tragično doživela, nije mi išlo u glavu da možemo da izgubimo od Belgije. Protivnik za poštovanje, bili su to odlični klupski igrači, ali ja sam bila ubeđena da moramo da dobijemo. Nije mi se dovodilo u pitanje. Da smo bile treće bar bismo održale neki kontinuitet, ali to je izostalo i onda baš gorak ukus. Najgore biti četvrti, a hvala bogu nije nam se mnogo puta dešavalo. Roditeljima je svakako bilo predivno, uživali su u utakmicama - te stvari se valjda nikad ne promene. Nikad me ne kritikuju. Tata je iz sporta - odvažio se nekad na neki komentar, sportski, da ne kažem odbojkaški. Ali toliko godina je tu, da ima pravo da kaže. Naravno kad je pravi trenutak, a ne kad zna da će biti haos. A mami sam uvek maestralna, fenomenalna... Mama je prosto mama. Roditelji mi čuvaju većinu medalja, to je sve tata u kući namestio kako misli da treba. U dnevnoj sobi su te neke koje su njemu omiljene, ima i svetlo oko njih, ma ne može da se promaše kad se dođe. To je tako sa roditeljima normalno".

Šesto EP 2015. godina - bronzana medalja

Majino šesto evropsko prvenstvo odigralo se 2015. godine i tada je sa saigračicama stigla do bronzane medalje. Na tom takmičenju je dobila i nagradu za najboljeg dizača, baš kao i 2011. godine.

"Sećam se da je bilo isto nešto ovde, da li valjda Belgija i Holandija zajedno. Izgubile smo polufinale od tada moćne Rusije, posle smo Tursku dobile za treće mesto. Imale su Turkinje baš dobar tim, igrale su na ozbiljnom nivou, tako da je to bila velika pobeda. Ne pamtim baš mnogo detalja, standardno znam hale, gradove... To je bio početak niza - ovog koji i dalje traje kad su medalje u pitanju. Mada, ne znam ko je na kraju osvojio, nije mi toliko ostalo u sećanju".

Maja sa evropskom bronzom 2015. godine

Propustila EP - 2017. godina - zlatna medalja

Posle osvajanja srebra na Olimpijskim igrama 2016. godine, Maja je donela odluku da ne nastavi u tom trenutku reprezentativni put... Na EP 2017. ispostaviće se privremeno - nije bila u nacionalnom timu.

"Razmišljala sam imam medalju i sa svetskog i sa evropskog i sa OI, šta sad tu više da se traži. Imala sam 32 godine i mislila sam da to tako treba. Opekla sam se, nije trebalo ništa da nagoveštavam. Nisu bili problemi, ali non stop priča da li ćeš se vratiti, kad ćeš se vratiti, da li si se oprostila - unesu mi neki pritisak. Sećam se momenta kad su me pitali posle Rija da li ću i dalje biti tu... Imala sam 2017. stvarno problema sa prezasićenošću. Prvi put sam bila iskrena prema sebi i rekla sam Terzi. Trebalo je da mi bude sedmo EP - imala sam već evropsko zlato, srebro i bronzu - ajde sad... Nije da nemam motiv, bila bih kontradiktorna jer bi me pitali šta sad radim ovde. U tom trenutku mi stvarno bilo muka. Terza mi rekao da se odmorim. Pokazalo se da sam napravila dobar potez. Gledaš ekipu, bilo je kao prošle godine na SP - nisu nijednu utakmicu izgubile, nijedan set, ma nijedan poen... Osvojile zlato. To je u stvari lepota i surovost života - tvoja kompanija sutra može bez tebe lagano, moja reprezentacija može bez mene lagano. Lepota je u smislu da neko ko dođe sutra umesto tebe može da radi taj posao ne kao ti, nego možda bolje od tebe. Emocije su bile pomešane. Pratila sam, bilo je teško, jer do juče si bio deo toga, a sada tebe nema i to je sve tako predivno i besprekorno. Zasluge koje si ostavio su i dalje tu, sve ide tako lagano - meni je bilo posebno da vidim to".

Sedmo EP 2019. godina - zlatna medalja

U sastavu je ponovo bila na Svetskom prvenstvu 2018. kada su se devojke popele na tron, a potom nastavile da nižu zlata i na narednom Evropskom prvenstvu. Uspele su u Ankari da odbrane titulu osvojenu dve godine ranije.

"To baš dobro pamtim jer mi je sveže. Sećam se budalaština - hotela, vrućine, takmičenja koje traje šest nedelja, razvučeno toliko da ne može više... Finale neviđeno... Igrala sam tolike godine u Turskoj pa znam koliko su oni ostrašćeni, koliko je izražen nacionalni identitet, ali ono je bilo prelepo. Kunem ti se, rekla sam negde među nama - mi da smo izgubile 0:3 ne bi mi bilo žao - u smislu da doživiš takvu utakmicu u vrhunskoj atmosferi. Taj meč je stvarno bio vrhunski. Bila je nekolicina naših navijača, ali 10.000 njihovih. Pesma, zastave, crvene one zvezdice i polumesec - vrtelo mi se u glavi dva dana od toga. Kad treba nekad da izdvojim utakmicu da je bila i atmosfera a i kvalitet na terenu - sigurno biram tu, uz Pionir 2011. Ali, tad je bila Srbija - Nemačka, a sad ipak sa Turskom - već smo postali veliki rivali. Kad se to završilo osetila sam prazninu... Možda je to bilo još veće 2021. u Beogradu. Ne mogu da poredim ni sa čim. Svako od nas ima prelepe i najsrećnije trenutke u životu, pa i one nažalost ružne i teške. Svašta doživimo i dođe do emotivnog pražnjenja i fizičkog. I da misliš da ne postoji veća sreća ili veća tuga. Ali, taj osećaj 2019. godine - neverovatno. Da sedneš nit da se smeješ, ni da plačeš, ni da se veseliš. Kao neka hibernacija, gledanje u jednu tačku... Ide naravno i slavlje i doček i cela euforija, za koju mi znamo da nas čeka. Ali, ovo što ja pričam je neki period koji traje kod mene određeni period posle. Meni se dešavalo da ostanem u svlačionici, svi su isfenirani, našminkani, spremljeni - a ja zarozana u dresu, ne znam na kojoj sam planeti".

Maja sa Jelenom Nikolić 2019. u Ankari

Osmo EP 2021. godina - srebrna medalja

Zbog pandemije korona virusa, Olimpijske igre su pomerene na 2021. godinu, pa odbojkašice u 2020. nisu imale veliko takmičenje. Posle duže pauze u Tokiju su uzele bronzu, a manje od mesec dana kasnije izgubile finale EP od Italije u Štark areni.

"Zbog Beograda ostaje neka tuga prevelika... Preteško je bilo za igrati, barem meni. Bio je i Beograd, očekivanja su velika bila, znale smo da se ne priznaje ništa sem zlata. Unazad nekoliko godina - super je bronza, ali želimo ipak zlato. To finale je krenulo kako treba, prvi set smo dobile, u drugom vodile 22:20. Nije to bila utakmica koja je izgubljena. Mi smo bile praktično tokom celog meča - ekipa koja pokazuje ko je glavni na terenu. A onda... Ne znam da li je to stvarno toliko bilo energetski teško da se izdrži. Ja se sećam borim se sa sobom, pa se borim sa igračicama, trudiš se, hoćeš, ali jednostavno ne ide. To su bili vančovečanski napori. Fizički sam se ja loša osećala. Protiv Rusije nisam ni igrala na tom EP, temperatura, infuzije... Tad mi je veoma teško bilo. Kad uporedim sa ovom godinom - iako smo Tića i ja došle kasno došle na Ligu nacija, te rupe koje smo imale između takmičenja stvarno su nam značile. A Beograd - bože, veoma mi je strašno bilo. Očekuješ, nadaš se, to je to - i onda kad izostane... Uf, za mene je to srebro kao da smo bile četvrte. Ja sam bila očajna, danima nisam pronalazila utehu. Za mene je to jedino takmičenje na koje sam tako odreagovala. Mi smo nekoliko puta bile srebrne, ali nikad ovako nisam doživela. Sećam se da smo odmah posle takmičenja otišli na odmor, nekoliko dana - ništa preterano. Šest meseci kasnije se Danilo odvažio sa mene pita: Da li imaš predstavu na šta si ličila tada? Ja kažem: Ma šta, bili smo na odmoru... A on tvrdi: Mi nismo pričali, ti nisi komunicirala... Kad je on meni to rekao, ja sam ostala šokirana. Znaš kad nisi svestan, misliš da je drugačije, ali... Kaže: Ti si ćutala pet dana, ja te nešto pitam, ti gledaš u jednu tačku. E to mi je bio pokazatelj da mi je trebalo vremena da prebolim. Ako se to ikad preboli. To valjda nešto malo potisneš, ali ostane uvek...".

Deveto EP 2023. godine - polufinale (za sad)

Šestu evropsku medalju Ognjenovićeva će pokušati da osvoji ovog vikenda u Briselu. Prva prepreka je selekcija Belgije večeras od 20.30, a drugi polufinalni par čine Turska i Italija.

"Mislim da je ovaj fajnal-for najjači kad se uporede prethodna prvenstva. Ove utakmice su ono zbog čega smo ovde šest nedelja. Ovo sad je to to. Mi smo same i ciljano izabrale taj lakši put, ali Holandija je protivnik koji je za ogromno poštovanje. Kad pričamo međusobno ja kažem da se njih uvek nekako plašim. Ne u smislu da sumnjam u nas i imam neki strah od utakmice, nego ne znam... One su uvek opasan protivnik. Sećam se prethodnih generacija - uvek imaju vrhunsku ekipu. Sve su po dva metra, ogromne, uvek igraju standardno stabilno. Sad i sa novim trenerom, verujem da i to ima veze da su energetski drugačije. Očekujem baš dobru utakmicu. Neće za nas ovo biti nikakav test, preveliki je ulog da bi se bilo šta testiralo - mi do sada osim Poljske nismo imali konkretnih protivnika. To je po mom mišljenju dobro. Redovno govore kao bolje da imaš jake na početku, ja to ne smatram. Sve je išlo korak po korak. Njihovi navijači, naši navijači, verujem da će biti dobra atmosfera. Ne podnosim taj termin, pola devet uveče mi je veoma kasno, nismo baš ni navikle. Ali, ajde, biće vremena da se odmori popodne, da se pogleda dodatni video. Sve ima svoje... Tako smo blizu, a tako daleko. Razmišljam još tri dana, još dve utakmice, sve je blizu - a ustvari pune ruke posla. Drugo polufinale je na papiru atraktivnije, biće vrhunska odbojke. Ne smem da prognoziram - bila sam u Turskoj, a od sledeće sezone sam u Italiji. Ajde da kažem Turska - toliko ih volim i oni toliko ulažu u odbojku... Naravno, znamo i šta je Italija. Ja sad pričam kao da igraju protiv Senegala. I Italija je vrhunska ekipa, kultura odbojke. Taj njihov izmenjen sastav to mi je iznenađenje, igraju besprekorno, nema tu šta, ali je drugačije. Za Tursku 51, za Italiju 49 odsto", zaključila je Maja Ognjenović.

PIŠE: Miljana ROGAČ

EVROPSKO PRVENSTVO ZA ODBOJKAŠICE

Brisel

Petak - Polufinale

17.00: Italija - Turska

20.30: Srbija - Holandija

Finale i za 3. mesto - nedelja u Briselu

***kvote su podložne promenama